Da li želite da se uključite u neki program elektronskog učenja i obrazovanja na daljinu?

Zamislite.... Početak časova ne obeležava zvono već zvuk koji prati uključenje vašeg računara i učeće konzole koji se nalaze u vašoj sobi.... Odlazak u školu je obavezan samo povremeno a deo nastavnih aktivnosti odvija se sa vašim virtuelnim nastavnicima i virtuelnim drugarima iz odeljenja (grupe)... I kada otputujete negde u posetu rođacima ili na odmor možete da pohađate i vašu virtuelnu školu.... a kada vam se ne radi ništa ceo dan, znate da to sutra možete da nadoknadite.... ako vam je nešto naročito zanimljivo, to možete proučavati mnogo duže jer nećete biti prekinuti znakom za kraj časa....

Za sada ovo zvuči kao mašta, ali neke škole u svetu nisu previše daleko od takvog scenarija. Da bi jednog dana i kod nas ovo postalo stvarnost, mnogo toga treba da se promeni. Prvenstveno treba da odlučimo da li je to način na koji mi želimo da organizujemo školu, koji svima odgovara i koji svima donosi korist. Posle toga treba brinuti o informacionoj infrastrukturi koja mora biti jako dobro razvijena, da biste, gde god da se nalazite, imali siguran i brz pristup virtuelnoj školi. Takođe naši školski programi moraju biti usklađeni sa novim tehnološkim okruženjem, što je zahteva ozbiljne i sveobuhvatne promene. Potrebno je da se škole kao ustanove drugačije organizuju da mogu da pruže snažnu podrška u procesu učenja kada god je ona učeniku potrebna...