Piše:
Maja Stanković
Kada se pomene Australija, mnogi tinejdžeri pomisle na plaže, surfovanje i nezaobilazne kengure. Ali, kako bi bilo biti učenik među kengurima? Doduše, ne baš među kengurima, vec u školama, koje sa našim imaju i sličnosti i razlike.
Sam sistem školovanja je sličan našem. Pre osnovne škole, deca uzrasta od 3 do 6 godina idu u predškolsko (preschool). Osnovnu školu učenici pohađaju od 6. do 12. godine i u njoj nema učitelja, već predavanja drže nastavnici. Srednja škola pohađa se od 12. do 16. godine.
Prijemni ispit se ne polaže, zato što postoji veliki broj škola. Učenici prave listu želja, i ako se dogodi da u prvoj sa spiska nema mesta, upisuju se u drugu. Prve 3 godine srednje škole su obavezne za sve đake, a ostale dve samo za one koji upisuju fakultet (university).
Prosečna srednja škola daje priliku učenicima da biraju između 25 predmeta, od kojih biraju najmanje 5, a najviše 6 predmeta koje će izučavati, s tim što je engleski obavezan. U osnovnoj školi postoje predmeti koji obuhvataju više oblasti, npr. „Science“ koja obuhvata više prirodnih nauka, dok se u srednjoj školi te oblasti izučavaju posebno. Ocene A, B, C, D, E i F se koriste za sve predmete, sem za matematiku gde postoje brojevne ocene. Čas u srednjoj školi traje 50 minuta, a veliki odmori su duži nego kod nas - prvi traje 35, a drugi čak 55 minuta.
U okviru jedne prosečne škole postoji školski bend, hor, magazin, dramska sekcija itd. Zastupljeni su i kriket, tenis, fudbal, košarka, plivanje, atletika i mnogi drugi sportovi. Nastava počinje u 9, a završava se oko 15:30. Zanimljivo je što deca sa navršenih 13 godina i 9 meseci mogu da rade na različitim mestima. Uglavnom su to supermarketi, mada postoje i poslovi bebisiterki, kolportera itd.
Obezbeđenje je u srednjim školama jače nego u osnovnim. Primera radi, kroz ogradu jedne srednje škole u Pertu sprovedena je struja, a na ulazima se nalaze čuvari. Takođe, u školama postoje kamere, ali to ne sprečava u potpunosti pojavu droge, pa ni prostitucije.
Uniforme... Da ili ne?Jedna od razlika između naših i škola u Australiji su i uniforme.
1998. godine je održana javna debata o uvođenju obaveznih uniformi za učenike. Škole su iznele više razloga ZA nošenje uniformi: to što je tako onemogućeno osobama „sa strane“da se ušunjaju u školu, svi učenici izgledaju jednako (nema onih bogatog ili siromašnog izgleda), učenici ne brinu o tome šta će da obuku, pokazuje se imidž škole i vežba se nošenje radnih odela na budućem poslu.
Međutim, protivnici nošenja uniformi su istakli da uniforme mogu da se kupe u second-hand radnjama, pa se tako razne osobe mogu još lakše ušunjati u školu. Zatim, učenicima nije potrebno to vežbanje za buduće poslove, jer radna odela nose ljudi sa nižim i loše plaćenim poslovima, a oni se ne školuju za to. Što se tiče izgleda, učenici iz raznih škola se razlikuju prema uniformama, pa tako postoje primeri da jedan drugom na ulici govori „O, vidi tu uniformu! Pa ti si iz one siromašne škole!“ Pored toga, učenici starijih razreda su već drugačije uniformisani od onih iz nižih, tako da „jednak izgled učenika“ nema smisla. Kada se govori o tome da učenici ne moraju da brinu šta će da obuku, to znači da oni nemaju izbor, a nedostatak izbora dovodi do gubitka kreativnosti, koja je veoma važna za mlade.
Po svemu sudeći, protivnici uniformi nisu pobedili u debati, ili bar ne u potpunosti, zato što i danas uniforme u Australiji postoje. 30% škola zahteva tradicionalne uniforme (iste kao u Britaniji), 35% škola ima neformalnije uniforme, a 30% uopšte ne traži uniforme. One se razlikuju u državnim i privatnim, osnovnim i srednjim školama. Momci nose blejzere, a devojke haljine ili suknje. Boje variraju, ali su dominantne siva i plava. Materijal i vrsta odeće se menjaju zavisno od temperature. Uobičajena primedba profesora u vezi sa uniformama je „Pull up your socks!“ (navuci čarape!), sto je vec postao izraz koji se koristi za disciplinovanje ponašanja.
U Australiji pored državnih postoje i privatne škole, kako osnovne tako i srednje. Privatne škole pohađa oko 30% dece. Njih u velikom broju slučajeva osnivaju verske organizacije, pa tako postoje Katolička, Anglikanska, Luteranska i mnoge druge. Postoji i vise specijalizovanih srednjih škola (medicinska, sportska, letačka, za jedrenje, film, balet. . . ), kao i škole u kojima su momci i devojke odvojeni.
Mnoge privatne škole nude i uceničke domove tj. smeštaj i hranu. Školarina u njima varira, ali ne sme da bude veća od 20 000 dolara za učenike koji koriste smeštaj, i 10 000 za one koji to ne koriste. Tom cenom su obuhvaćeni: knjige, uniforma, ranac, kampovi, lični kompjuter itd. (sve se, sem uniforme, vraća na kraju godine). Privatne škole se cene više zbog razloga kao sto su prestiž, bolji uslovi i verovanje da pružaju bolje obrazovanje od državnih.
Školovanje u državnim školama je besplatno sem simbolične članarine (u jednoj državnoj srednjoj školi u Pertu taj iznos je 225 dolara). Moguće je i školovanje kod kuće, tzv. homeschooling.
Nakon srednje škole, učenici mogu upisati višu školu (TAFE Colledge) koja traje od 6 meseci do 2 godine ili jedan od univerziteta.
O visokom školovanju u Australiji moćićete da saznate više u sledećem izdanju Osvrta.
Maja Stanković je novinarka
Mingl srednjoškolske redakcije.
