Prođoše i naše četiri godine...

7 May 2008

Piše: Marina Kovačev

Uvek mi je delovalo jednolično i „izlizano“ što ovakvi tekstovi počinju onom istom rečenicom „ ... kao da smo juče stigli ovde...“, a sada vidim da je stvarno tako i da ću prvi red ipak prepustiti toj misli. Jer zaista, vreme od našeg 1. septembra 2004. godine do sada je letelo. Stigli smo u Gimnaziju kao i sve prethodne i buduće generacije – mali, zbunjeni i uplašeni od svega što nas čeka.

A onda su nastala četiri odeljenja, vrlo različita i prepoznatljiva:
Tada I1 – odnosno „Severci“, da to je onaj primerni razred, vredan i disciplinovan kolektiv kog svi uvek hvale. :)
I2 – „Zdravkovci“ - totalna suprotnost u odnosu na I1. Samo ime ovog razreda je u ove četiri godine školom odzvanjalo nekim čudnim tonom sa prizvukom haosa i preterane slobode koja je u tom odeljenju vladala.
I3 – „Putnici“ – zlatna sredina generacije... Oni se nisu poznavali kao ostali, od ranije, pa je možda to formula njihove harmonije i idealne mere u ponašanju.
I4 – mađarsko odeljenje vrednica koje je uvek postizalo zavidne rezultate i promovisalo timski rad.

I tako se rodila ’89. generacija u bečejskoj Gimnaziji... Divili smo se tadašnjim četvrtim razredima, njihovoj tituli „maturanata“ – a sada, evo nas na tom tronu... Maturski albumi se koriče, biraju se materijali za maturske haljine, ugovaraju se tambure i trube za 23. maj – naš poslednji dan škole... Ej, pa mi postajemo „veliki“, punoletni smo, vozimo kola, selimo se u veće gradove na studije... kako sve to zvuči nestvarno!

Pored svog tog ushićenja, imamo i puno obaveza, a malo vremena. Nije mala stvar odlučiti se za životnu profesiju... spremiti maturski rad, polagati maturske ispite i pripremati prijemni ispit za fakultet... Osećanja i briga je zaista mnogo, sve je izmešano i nekako čudno. U tolikoj konfuziji, ne znam kako da sve prenesem na papir a da vam uverljivo dočaram situaciju. Slično je maloj maturi u osnovnoj školi, ali mnogo veće... Sa ogromnim teretom velikih odluka, svesti o budućoj samostalnosti i odgovornosti, sa činjenicom da više nećemo biti đaci i viđati ljude sa kojima smo i po 12 godina sedali u školske klupe... A profesori? – Oni što nas „muče“? :) Na kraju, postanu veliki prijatelji, oni čije se rečenice i saveti pamte... I oni su bili mladi, razumeju sve, ne brinite. Imaju privilegiju da srednju školu proživljavaju sa svakom generacijom iznova...

Dragi naši „Naslednici“... titulu Gimnazijalaca nosite sa dozom ponosa koju zaslužuje, ali i sa dozom mladosti i ludosti – onih koje ovaj period čine ovako posebnim. U srednjoj školi se žive najslađi dani, tu se sazreva, tu se rađaju prve ljubavi, upoznaje se svet... Merite sreću svojim koracima, upijajte događaje i slažite ih u zbirku uspomena... Kreirajte svoje četiri godine tako da ih jednog dana možete prepričavati svojoj deci i unucima bez kraja, uvek ponovo i ponovo...
A nama – držite fige za onaj veliki svet koji nas čeka!