Piše:
Marija Jakovljević, novinarka
Mingl srednjoškolske redakcije
Specifičnost jednog naroda, spona koja veže ljudska bića, most preko kojeg prelazimo prepreke ali i lavirint u kojem se lako možemo izgubiti - JEZIK! Da li ste razmišljali o tome kakvu ulogu on igra u vašoj svakodnevici? Evo prilike da se zamislite kako ga koristite i šta vaš način izražavanja govori o vama.
Budiš se, pališ TV i čuješ vesti o devalvaciji dinara. Nemaš pojma o čemu se radi i šaltuješ kanale. Fešn vik, snimak brejka iz bekstejdža takmičenja za pesmu Beovizije, dokumentarac o džankerima, krimosima i buvari, izvlačenje sedmice, film o gancima, reklame za preparate za (mal)tretiranje i revitalizaciju lica, ma smor živi! Na frižideru vidiš poruku da je ćale otišao na sastanak sa nekom kompanijom, a keva je u ofisu, dogovara se sa advertajzing menadžerom oko novog projekta. Kako u kući nema ničeg za hasati odlučuješ da ideš napolje u potragu za doručkom.
Prva pekara na koju nailaziš zove se „Morava“. „Ma daj, garant su im peciva šupačka, mislim ko još daje radnji ime tako da izgleda kao da je iz vremena Drugog svetskog rata. Pored nje je pekara Bonapetito, oni su okej.“ Krećeš domu svomu i usput kupuješ tinejdž magazin, čisto da pokupiš par novih bjuti trikova, fore za prolećni luk. Na brzaka prelistavaš rubrike Lajfstajl i Fan. U stanu te dočekuje umilno kevtanje tvog batice koji fonom sa ortakom pretresa raznorazne teme od neprocenjivog značaja: kakve sifone je imala ona cupi od sinoć, pa sve do toga kako ih je u igraonici usralo.
Upadaš u sobu svoje sestre da se dogovorite oko raftinga za ferije i da je pitaš hoće li večeras s tobom na džoging pošto te je frendica ispalila. Međutim, ona vrišti na tebe jer je uznemiravaš dok sprema ispit za faks i još ti soli pamet kako si nenormalna i neobrazovana i da ti je bolje da ćutiš ako već ne znaš da pričaš. Gledaš je kao tele u šarena vrata jer ne kapiraš ko joj drma kavez.
Onda te ona posadi u fotelju i krene da razvlači žvaku o tome kako je srpski predivan jezik a kako ga pokondirene tikve kao što si ti skrnave u pokušaju da izgledaju pametno ili moderno koristeći se tuđicama umesto našim rečima. Ti tu prsneš i potsetiš seju da je srpski prošao kroz rusku, tursku, nemačku i ko zna koju još fazu i da je metamorfoza jezika nešto sasvim normalno.
Pa onda dobiješ napad inspiracije i kažeš da je jezik kao živo biće koje se konstantno razvija i menja. Još izjaviš da je jezik vasiona koja se konstantno širi u svim pravcima. Osvrneš se kroz istoriju i počneš pripovedanje o tome kako čovečanstvo napreduje i neprestano krči stazu kroz prašumu nepoznatog u cilju spoznaje sveta i sebe samog. Na tom putu otkrije mnoge novotarije koje zahtevaju novu terminologiju. Sa proširivanjem znanja raste i potreba za novim rečima, izrazima i formama koje dotadašnji jezik ne može da podrži i tako traje evolucija jezika.
Posle svih ovih mudrosti nadaš se da si poklopila seku i da je ostala bez teksta, a ona se, suprotno tvom očekivanju, složi sa tobom. Taman kad se zapitaš na čemu je, jer nisi navikla da ste u istom timu, ona doda: „Sve je to tačno, ali treba praviti razliku između potrebe za tuđicama i pomodarstva. Globalizacija, moderna tehnologija i naučni tokovi stvaraju novu terminologiju, ali preterana upotreba od strane medija dovodi do toga da široke narodne mase olako prihvataju sve što je tuđe jer misle da je to ’in’. Neretko se dešava da ljudi žele da ostave utisak obrazovane i stručne osobe pa se služe izrazima za koje ‘znaju šta znače ali ne znaju kako da ih objasne’.
Onda ona krene da citira predsednika udruženja „Ćirilica“ Dragoljuba Zbiljića, koji kaže da je kod nas problem što nemamo sprovođenje Zakona o službenom jeziku i pismu: „Ne postoji ozbiljna briga o jeziku i pismu, a za to je najveći dokaz zaturanje milenijumskog srpskog pisma, koje se danas u javnoj upotrebi sreće gotovo samo u izuzetnim prilikama. Kad jedan narod, posle toliko stotina godina postojanja, počne da zapostavlja jezik i pismo, on se na taj način lišava mogućnosti da ostane prepoznatljiv na kulturnoj i naučnoj mapi Evrope i sveta.“
Još ti i pročita izjavu mr Dejana Miloradova: „Moramo napraviti organizovanu akciju sa određenim ciljem, kao marketing. Ne treba strane reči terati iz našeg jezika već predstaviti problem i reći zašto je to dobro ili loše. Moramo objasniti ljudima zašto je korisno imati ćirilicu, jer je to najsavršenije pismo. Ne treba da im serviramo priču da je latinica loša.“
Ti se onda zamisliš nad time, prisetiš se raznih primera srpskoengleskog i nakaradnog srpskog i prosto ti pripadne muka. Ali vratiš se na svoje prvobitno izlaganje i shvatiš da se najčešće stara tuđica zamenjuje novom. Pa se još setiš svog bivšeg dečka skejtera i kako ti je trebalo mesec dana da provališ sleng njegove ekipe i pohvataš žargon kojim se služe. I onda zapitaš sestru šta ona misli po tom pitanju, da li je i to skrnavljenje jezika. Na to dobiješ odgovor da iako je sleng u osnovi bio popularni naziv za govor nižih klasa danas je aktuelan kod mladih, pogotovu u okviru različitih subkultura i njihovih zajednica. Varira od grupe do grupe i osim toga što ih izdvaja iz mase stvara osećaj pripadnosti određenoj skupini. Pa onda krene da ti razglaba o šatrovačkom koji ti redovno koristiš i ne praviš razliku između njega i normalnog srpskog. Čak, on ti je nešto sasvim normalno, kao i skraćena verzija reči tipa zika, šulja, lone, tike.
Na kraju izvede zaključak da je prirodno da u različitim sferama društva postoji različita terminogija, ali da je nedopustivo da u svakodnevnom govoru koristimo anglicizme ako već postoje srpske reči, jer tako gubimo naš identitet.
Iznenada se setiš sutrašnjeg testa reči iz engleskog. Odlučiš da najzad prioneš na rad i šlogneš se kad vidiš trista i nešto reči koje čekaju da se naguraju u tvoju pametnu glavicu. Najgrđe je sto više od polovine reči izgledaju kao nemoguća misija za pamćenje i zabrineš se nad sobom, jer si živela u iluziji da je engleski mačji kašalj i da nema frke oko štebanja te vrste. Splasneš kao probušen balon kad uvidiš koliko je tvoje neznanje i setiš se da ti je drugarica pričala o „Teoriji kruga znanja“: tvoje znanje je kao krug - u početku je tačka i što više učiš to krug raste. Sve ono van kruga je neznanje i deo tog velikog prostora ćeš tek spoznati. Kako krug raste povećava se dodirna površina sa neznanjem. Prema tome, što više učiš to više ne znaš! U tom tenutku donosiš čvrstu odluku da ćeš ozbiljno raditi na sebi, svom obrazovanju i da ćeš konstantno zujati u potrazi za novim horizontima.
