Dok grokćeš, slastima sav obuzet niskim

Gledaj! Tuplji od njih, vučem se, i mislim:

Šta u Nebu traže svi ti slepi ljudi?

"Slepci",  Šarl Bodler

Prve asocijacije: ambalaža, kvalitet, reklama...

Postavimo li sebi pitanja: jesmo li svi na neki način proizvod? Imamo li na sebi deklaraciju pripadnosti i kvaliteta? Kakvu bismo reklamu sebi napravili? Onda se moramo udubiti u razmišljanje o tome na koji način formiramo sebe, svoje stavove i ličnost.

I tu priča počinje.

Gradimo sebe na osnovu nekih spoljnih uticaja. Upijamo svet oko sebe, gutamo ga halapljivo, žvaćemo i varimo, bez mnogo razmišljanja.

A, da li smo pre tog procesa dobro pogledali i očistili svet koji gutamo od kostiju, buđi, ljušture, koja može biti privlačna, a ne znamo šta se krije ispod nje?

Nismo.

Na pitanje : „Šta si ti?“ mnogi smatraju da mogu dati odgovor jednom rečenicom, čak, jednom rečju.

Ne smeta im što banalizuju svoje postojanje, bitno je da to dobro zvuči. Panker, intelektualac, fenser, klaber, skins, umetnik, učenik, alkoholičar. Naziv proizvoda.

Uz takve epitete ide i odgovarajući autfit. Ambalaža. Fajerka, martinke, štikle, fluorescentna garderoba, tetovaže, pirsinzi, starke, cirkoni, farba, brijanje glave, brijanje polovine glave, lanci, katanci, tigrasto, zebrasto, ...

Simboliše stav? Teško. Tu ambalažu je neko drugi kreirao.

Međutim, nije dovoljno samo lepo se nazvati i upakovati. Robu je potrebno razvrstati. Nalepiti joj deklaraciju. Tako se, lepo upakovana roba, priklanja određenoj društvenoj grupi. Onda je kompletna.
Da li je to kraj? Naravno da nije. To je tek početak. Početak našeg novog života. Života izgrađene ličnosti.

Stvari se komplikuju onda ako nam na pamet padne pitanje – čiji smo mi proizvod?

Proizvod bolesnih ambicija svojih neostvarenih roditelja, globalizacije, MTV-ja, nasleđa turbo - olujnih - mećavom zahvaćenih – devedesetih godina u Srbiji, kul, boljih i iskusnijih vršnjaka, filmova, ili, ne daj bože, literature?

Srećom, od tona pudera, maskare i pirsinga u nozdrvi, ne vidimo dalje od svog nosa i konačno se bližimo potpunom ostvarenju sna – formiranju sopstvene ličnosti.

Samo, malo dalje od nosa stoji činjenica da upravo deklarisanjem gubimo tu, tako željenu i sanjanu individualnost. Hodamo ulicom, ponosni i uzvišeni, potpuno nesvesni da smo izliveni u određenom kalupu, da smo fabrička roba, jedan od milion primeraka iz određenog tiraža. Mislimo da smo jedinstveni. Ili ne razmišljamo o tome. Dovoljno je da smo prihvaćeni.

Šta stoji iza cele priče o proizvodnji?

Kompleksi? Nesigurnost? Mentalna neformiranost?

Počnimo da svlačimo ljušture, tj. otvorimo proizod koji je upravo izašao iz fabrike Stvaranja ličnosti.

Uzmemo, tako, sa rafa u hipermarketu jednog neonacistu. Ma, svideo nam se. Kupimo ceo tiraž i ponesemo kući. Otvorimo.

Iza celog  opasnog autfita, iza uverenja koja su spremni životom da brane, iza dobrog poznavanja (nepotvđenih, a često i neistinitih) istorijskih podataka, stoji razgolićen nesrećan dečak. Godine porodičnih problema, možda i zlostavljanja, nesigurnosti i straha, navele su ga da promeni ulogu. Sada će on kinjiti slabije. On će biti bolji i veći. Izraziće svoj bunt, izbaciti bes.

Nismo zadovoljni proizvodom. Kakva prevara! Tražili smo siledžiju! Reklamacija!

Zli kapitalista nam, ipak, dozvoljava da u radnji zamenimo robu sa greškom.

Sad nas niko neće prevariti. Uzećemo jednog dobro opremljenog klabera. Sve na mestu. Fluorescentne boje, narandzasta kosa, sintetičke droge u dzepu i dobro raspoloženje. Ali, ne. Opet nailazimo na greške. Čemu tolika upadljivost? To biće se već godinama trudi da bude primećeno i prihvaćeno. Sada mu i uspeva. Ali, kompleksi su ostali. Nesigurnost se time neće izlečiti.

Ponovo vraćamo robu. Kapitalisti nam uporno poturaju falš robu.

Posmatramo proizvode dalje. Dečko da kajlom i pratilja u tigrastom kompletu sa šljokicama. Neeee. Ovo je vreme evropskih integracija. Nećemo uzimati nešto što je proizvedeno po kalupu ratnog zločinca, kriminalca i njegove sponzoruše. Panker? Dečko ne zna šta je anarhija, a uporno je nosi taj simbol oko vrata.

Šta sad? Idemo u neku zanatsku radnju. Možda imaju unikate. Sada možemo razmišljati o tome čiji su ovo bili proizvodi.

Ponekad nismo svesni koliko propagiranje raznih materijala može uticati na svakoga od nas.

Spotovi, reklame, filmovi i romani, koje smatramo poučnim. Mnogi ljudi, a naročito adolescenti, skloni su poistovećivanju sa likovima koji su im ponuđeni. Svi smo gledali „Trainspotting“. Svi smo čitali „Mi deca sa stanice ZOO“. Život narkomana. Treba znati. Ali, da li je poučno ili pogubno? Kako za koga. Ako smo u stanju da realno sagledamo te likove, možemo biti srećni što smo takvo zlo izbegli.

A, ako nismo?... Sick Boy je takoooooooo kul i sladak. Renton se na kraju skine sa horsa. Možda mogu i ja tako? A, gde je tu svest da ni jedan narkoman nikako ne može izgledati kao Sick Boy i da većina takvih likova završi svoj film ispod zemlje? Ko će da razmišlja o tome? Lakše je biti u tripu da smo takoooo kul dok snifamo nekakav detedzent ili C vitamin. Uvalio nam iskusni diler, kome treba hitno novac jer je u krizi.

To dok smo naivni. Jednog dana neće biti C vitamin. Naći će se neki pošteni diler i dati nam proverenu robu.

Renton se izvukao. Ti nisi Renton. Nisam ni ja. Ovo nije film.

Okrenimo se nešto vedrijim likovima.

Pogledajmo proizvod neostvarenih roditelja. Savršeno. Nagrade, takmičenja, klavir, balet, francuski, savršene ocene i još savršeniji izgled. Sada studira medicinu. U jednom trenutku se oseća zadovoljno, a onda se seti: ona je želela da piše... Da postane veliki pisac... Ali, ko je nju pitao?

I šta na kraju uviđamo? Ti ljudi su se mnogo trudili da dostignu svoje ciljeve.  Možemo li im zameriti?

Ili ćemo zamerati onima koji su sve videli na pravi način? Onima koji su izbegli fabričku proizvodnju? I bili ponosni na to i godinama o tome pričali. Godinama prigovarali fabrikovanim ličnostima. A, godine su prošle. Ideja je ostala. Zaista sjajna. Ideja o pravom uspehu. Ali, ostala je samo ideja.

Ostvariće se samo to da su oni budući roditelji proizvoda neostvarenih roditelja.

Treba li i njima zameriti? Smemo li mi ikome zamerati?

Ima li onda neke velike razlike između šupljoglavog fensera i velikog intelektualca koji svoje ideje nije ostvario? Kao da ih nije ni imao.

Svi su tako drugačiji i toliko se trudili da budu drugačiji, a opet ostali isti kao i svi drugi. Nisu videli dalje od nosa, jer nisu upotrebili svoju glavu.

I sledeći put kada na ulici vidimo devojku koja na majici ima natpis BE EVERYTHING WHAT YOU WANT TO BE, budimo srećni ako možemo pomisliti u tom trenutku – ja to već jesam. I budimo ponosni što to nije morao da nam kaže poznati dizajner u svojoj kolekciji majica proleće/leto 2020. I što ne moramo natpisom na sebi da ubeđujemo druge ljude da je tako.

I kada nam sledeći put neko postavi pitanje „Šta si ti?“ što bi u prevodu bilo „U kom si fazonu?“ nasmejmo se slatko, uz kontrapitanje „Od koga si čuo da tako nešto treba da se pita?“

Fazon nas navodi da se odreknemo individualnosti.

Hoćemo da budemo slepci?

Da?

Dobro.

Drugari, a šta ste vi?

Autorka: Tamara Cvetković, novinarka Mingl srednjoškolske redakcije