Koliko često postavljate sebi pitanja o iskrenosti
vaših prijateljstava? Razgovarate li sa svojim prijateljima o tome? Da li su u
pravu oni koji kažu da muško-ženska prijateljstva, ali ona prava, postoje, ili
oni koji kažu da ne postoje? Da li naše deke preteruju kada kažu da 3, 4 sata
dnevno koje provedemo za kompjuterom možemo lepše i korisnije da iskoristimo
napolju, sa ljudima, šetajuci ili razgovarajuci uz kafu ili čaj?
Pomalo zbunjena činjenicom da jedan tako opšt
pojam kao što je prijateljstvo ljudi tako različito doživljavaju, vaša
reporterka rešila je da se obrati dvema generacijama, sa različitim iskustvima,
i različitim vremenom u kome je to iskustvo građeno.
Miljana i Ratko imaju 16 i 17 godina, Minadir i
Suzana 55 i 43. Prirodno je što oni imaju različite odgovore na pitanje: da li
iskreno prijateljstvo postoji i šta pod tim izrazom podrazumevate?
"Mislim da ne postoji
iskreno prijateljstvo, jer sam se nekoliko puta razočarala u osobe za koje sam
mislila da su mi iskreni prijatelji. Zapravo, postoji možda, ali je opšte poznato
da je jako retko." - kaže Miljana. Ratko smatra da ti je iskreni prijatelj
ona osoba koja je sa tobom i u dobru i u zlu, kad ti je najlepše i najgore,
kojoj uvek želiš prvoj da se poveriš, da sa njom razgovaraš, i da takve osobe
postoje u njegovom životu...
Da li bi njih dvoje, na primer, mogli biti
iskreni prijatelji? Mogli bi, jer oboje veruju u muško ženska prijateljstva.
"Da, muško-ženska prijateljstva postoje, to je činjenica, jer je normalno
i neosporivo da neke stvari mogu da kazem drugarici, a drugu ne mogu... ",
prica Ratko. A Miljana je sigurna da u muško-ženskim prijateljstvima nema
rivaliteta, zavisti i ljubomore, kao među osobama istog pola, i zato tvrdi i da
su ona čvršća i jača od žensko-ženskih ili muško-muških prijateljstava. Njen
vršnjak ne bi se u potpunosti složio, makar za muško-muška, jer kaže da ipak
misli da se osobe istog pola bolje razumeju.
Suzana, sa aspekta
iskusnije žene, tvrdi: "Mentalni sklopovi muškarca i žene se razlikuju,
tj. dopunjuju - ponekad nam treba mišljenje nekoga ko drugačijim očima gleda na
svet, a u koga imamo potpuno poverenje... ". Ona misli da ova
prijateljstva imaju duži rok trajanja i da su jako stabilna. „Možda i ne mora
uvek da znaći da su čvršća od žensko-ženskih, muško-muških, ali su stabilna.
Žene imaju potrebu da se viđaju svaki dan, da budu u toku sa dešavanjima u životu
one druge... Ako taj uslov nije ispunjen, kao da to više nije to... U muško-ženskim
prijateljstvima vreme koje protekne od viđanja do viđanja ne utiče toliko",
kaže Suzana.
Razlike u ovim mišljenjima postoje, ali vidimo da svo troje ipak veruju u
muško-ženska prijateljstva. Minadir smatra da je čovek socijalno - seksualno
biće i da su ona svakako, uvek, hod po samoj ivici... Njegov stav upotpunili bi
i neki momci koji su učestvovali u jednom istraživanju na ovu temu i koji kažu
da je potpuno prirodno i normalno osećati privlačnost ka svojim drugaricama, i
da ako se već razumeju, podržavaju, zašto ne bi imali i nešto više? Ovo
istraživanje je, inače, obavljeno na uzorku od 419 mladih iz beogradskih
srednjih škola i fakulteta. Apsolutna većina ispitanika veruje u mogućnost
muško-ženskog prijateljstva – procenat se kreće od 73% muških studenata do čak
84% srednjoškolki.
Kada je reč o razlici
između druženja nekad i druženja danas, i vrsti uticaja koji tehnologija na to
ima, to je tema o kojoj se u poslednje vreme često raspravlja. Da li je sav taj
napredak tehnologije zapravo dobar po nas kao socijalna bica? Tačno je da se
mnogo brže upoznajemo (ali, da li se zapravo stvarno upoznajemo?!), koliko
vremena onda provedemo zajedno, jednostavno sedeći jedni pored drugih, posmatrajuci
kako taj neko podiže šoljicu iz koje pije kafu, kako drži cigaretu, kako namešta
svoju kosu... Kako on jednostavno biva ON. To su potpuno banalne, a tako
prirodne stvari. To je nešto čega je ranije bilo mnogo više. Ljudi su i ćutali
zajedno, ali su bili zajedno, i bilo im je prijatno. „Šta se desi i kako se
osecaš ako na chatu ni jedno od vas dvoje 15 minuta ne otkuca ništa“, pita nas
jedna psihološkinja.
Suzana nas upozorava:
"Opšti utisak je da je komunikacija neverovatna, rasprostranjena... Sa
nekim možes da stupiš u kontakt bilo kad, bilo gde da je... Veoma lako! Ali to je
samo tehnika. To je sve površno i beznačajno, lišeno emocija u potpunosti.
Kratkotrajno. Služi da ljudi ubiju vreme. I služi za zloupotrebu. Lako je isfolirati
nekoga –prevariti ga! Ne možes da budee drustveno biće ako ne izađes na ulicu,
negde, bilo gde. Nisi društveno biće ako sediš sam u sobi, ispred TV-a ili za
kompom... Gubi se čar ljudskog kontakta."
A ta čar se verovatno ogleda u tome sto neke ljude počnes da prepoznajes po
koraku, po smehu... Verovatno to učini vreme koje provedete skupa, i taj neko
ti je sigurno blizak...
Je li sve ovo možda i tabu
tema? Mislite da ljudi zaista otvoreno razgovaraju o ovome među sobom? Da li je
o tome uopšte potrebno razgovarati, vrede li reči nešto u ovom slučaju, ili
jednostavno treba dokazati delima u šta verujemo i koje mišljenje zastupamo?
To dokazivanje, mnogo bismo lepše mogli nazvati negom! Prijateljstva je
potrebno negovati, oko toga se svi slažu. Neki kažu svakodnevno, neki smatraju
da je u zrelom dobu dovoljno da tvoj prijatelj kraj tebe bude kad osetiš
potrebu i obrnuto. Moraš da daješ sebe isto onoliko koliko očekuješ da on tebi
pruži sebe, u svakom pogledu.
Da li biste jednom mogli da sastavite formulu za sticanje iskrenog
prijatelja i bivanje istog? Da li biste je primenjivali? Da li vam je zapravo
stalo da kraj sebe imate osobu u tom svojstvu ili da nekome baš to predstavljate?
Valjda nismo otišli tako daleko da je odgovor „ne“... Ipak, provlači se nit
sumnje – ljudi gaze sve pred sobom da bi stigli do svog cilja. Ne osvrću se i
nije ih briga koga su iza sebe ostavili.
Nameće se još nekoliko zanimljivih pitanja. Da li biste se zbog svojih
prijatelja menjali? Da li biste im se, makar povremeno, prilagođavali? Da li je
to možda jedan od načina da im pokažete da vam je zaista stalo? Ako mene
pitate, to je zaista neophodno, ali ko mene pita... Ko bilo koga pita? To je
vaša lična volja. A Suzana kaže da smatra da je nekim ljudima iskren prijatelj
jer ih je prihvatila onakvima kakvi jesu, bez potrebe da ih menja.
Da li vi smatrate da je potrebno da vam prijatelji kažu "hvala",
kada im izađete u susret, pomognete, ili se to nekako podrazumeva? Možda nije
zgoreg. Ali, da li biste se uvredili da to ne urade? Da li ste onda zaista
toliko bliski? Dostojevski je rekao: "Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi
odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, vec prodao!"
Da li se iskreni prijatelji svađaju? Ponekad čak i onako ozbiljno? Da li
je u tom slučaju, za razliku od "hvala", nezaobilazno jedno
"izvini"? I te kako... I to pravim drugovima ne bi trebalo da
predstavlja problem da prevale preko usta, pa cak ni danas. Niti onome kome se
izvinjavaš da to prihvati... Jer prijateljstvo podrazumeva ogromne količine
razumevanja i ljubavi... Da, i ljubavi... Moraš na sve načine voleti onoga s
kim si na tako povezan... I dobre i loše strane njegove ličnosti. Miljana je u
pravu kada kaže: "Pravi prijatelji uvek su jedan uz drugog, najbolji su
savetnici jedan drugom, i podnose i nečije mane kao što cene vrline, oproste
sitne greške i prestupe..."
„Da li si svom prijatelju čist vazduh, samoća, hleb i lek?“
Ako je vaš odgovor na ovo pitanje
koje nam je postavio Niče potvrdan, ali i potpuno iskren, onda ste davno otkrili
tu formulu... A tako je jednostavna... Ili je to ipak tako teško?
Sve se, na kraju, svodi na jedno.
"Cešće se sahranjuju prijateljstva nego prijatelji." -
Mirabo
Ali, ipak, nije da ih nema.
Autorka: Isidora Grbović, novinarka Mingl srednjoškolske redakcije
