Nekoliko godina unazad sve je manji broj onih koji posećuju pozorište. Mnogo je pretpostavki zašto je to tako, šta je zapravo dovelo do toga da mladima umetnost postane strana. Ipak, interesovanje za glumu i dramske radionice ne opada, a mladima se pozorište na ovaj način uvlači pod kožu.
Mnogi na sam pomen o odlasku u pozorište tvrde da im finansijska situacija ne dozvoljava takav "luksuz". Međutim, na repertoaru srpskih pozorišta postoji svega nekoliko predstava koje zahtevaju malo veće sume novca. Gotovo svako može izdvojiti dvesta, trista dinara za taj trenutak koji te ukrade od stvarnosti i odvede u neki drugi svet. Uspomoć knjiga i odlaskom u pozorište, mladi bi mogli da nauče da više i lakše cene život i one slatke sitnice koje ljudi sve ređe poštuju.
Tinejdžeri, kada odluče da odmore oči od višesatnog gledanja u monitor, prepuštaju se čarima noćnog života. Deluje logično da mladi više vole klubove i diskoteke, kao prostor za druženje, i pražnjenje energije. Ipak, često zaboravljaju da nešto treba i da ih ispunjava, a to je zadatak umetnosti. To se može razumeti, jer u tim godinama rade mnoge stvari kojih nisu svesni, ali sa druge strane to su godine kada bi najviše trebalo da razvijaju svoju kreativnost i da se pronađu u nečemu. Ipak postoje izuzeci.
Neki srednjoškolci, a i mlađi, znaju koliko je lep osećaj posmatrati nekoga ko nekoliko sati živi u ulozi druge osobe i uspeva na publiku da prenese tuđe emocije. Poneki su samo redovni gosti koji gledaju predstave i dive se glumcima ili jednostavno uživaju u priči, a poneki se ipak odluče doživeti svaku priču na poseban način i postaju deo amaterskih dramskih sekcija.
Jedan od njih je i Nemanja Leković, učenik prvog razreda gimnazije “Veljko Petrović ” u Somboru. On je sasvim slučajno postao član dramske sekcije, razmišljajući o zabavi koja mu predstoji, ali se tamo zadržao duže nego što je mislio: “Oduvek me je privlačio svet glume, odlučio sam da se oprobam, pa šta bude biće.”
Kao i na svakom početku, prijavilo se mnogo članova, ali vremenom se taj broj smanjuje i ostaju samo najuporniji. “Iskreno, mene je najviše privlačila sama zgrada “Narodnog pozorišta Sombor “. Uvek mi je izgledala pomalo mistično. Kada sam prvi put prošao kroz službeni ulaz, činilo mi se da sam otvorio vrata nekog novog sveta. Čak i danas, kao iskusan amaterski glumac, kada zakoračim u pozorište, još uvek osećam neki specifičan miris… Ulazim sa istim sjajem u očima kao i pre pet godina ”, priča nam Nemanja.
Ipak, većina mladih ima drugačiju sliku o pozorištu, mnogima je ono dosadno i staromodno. Život u svetu kompjutera i mobilnih telefona, novih medija i performansa, borbe za tron među vršnjacima, doveo je do zaborava pozorišta. Slika o “konzervativnom pozorištu” verovatno je pospešena i nedovoljnim trudom samih ustanova da se modernizuju i za svoje predstave biraju koncepte bliže mladima. Sa druge strane, one predstave koje bi mogle biti zanimljive mladima, upravo su one koje će škole preskočiti da im ponude, ako odluče da ih povedu u pozorište.
Na pitanje šta on misli o sve ređoj poseti mladih pozorištu Nemanja govori: ”Činjenica je da mladi sve ređe dolaze u pozorište, a ni sami nisu svesni šta propuštaju. Lično nemam ništa protiv kompjutera, televizije, jer i ja sam mlad pa ponekad znam provesti izvesno vreme pred ekranom gledajući razne filmove i emisije. Ipak mislim da im ne bi škodilo da ponekad svrate u pozorište, a sa sobom povedu prijatelje, a i roditelje koji su očigledno zaboravili na tu lepotu.”
Nakon tri, četiri godine aktivne glume u pozorištu Nemanja je naučio mnoge stvari koje bi mu mogle biti korisne i u budućnosti. Prvenstveno naučio je da se pravilno i jasno izražava, zatim da kontroliše emocije u raznim situacijama, da poštuje partnera na sceni, publiku u gledalištu, kao i zgradu u kojoj se sve to odigrava.
Svih tih godina većina predstava koje su izvodili, bile su usmerene ka deci i dečijoj komediji. Kada su članovi dramske sekcije, tadašnja deca napokon sazrela, počeli su sa radom za malo ozbiljniji auditorijum. Spremali su se za teže izazove i tek tada su shvatili koliko je ova vrsta umetnosti lepa, ali isto tako i teška.Pozorište je zaista dostupno svima, svako bi mogao izdvojiti par sati slobodnog vremena, zaboraviti na školu, posao, probleme i zalutati u ovu "kuću emocija".
“Ne postoji lepši osecaj od onog kada konačno nakon predstave izađeš na scenu i prvi put se sa svojim očima, a ne očima nekog lika susretneš sa publikom. Tada se pale sva svetla, u parteru i u ložama možes videti nasmejana, a ponekad i uplakana lica, prijatelje i rodbinu koji su došli da te podrže. Kada te ljudi koje ne poznaješ nagrade velikim aplauzom, onda znaš da se isplatilo naporno raditi na scenskom pokretu, scenografiji, muzici, emociji”, kaže Nemanja.
Autorka:
Adrijana Hodžić, novinarka Mingl srednjoškolske redakcije
4 komentara
.jpg)
