Tog dana sam sedela kod frizera i spremala se za svoju žurku za 18-ti.
S obzirom da je u pitanju prestižni frzerski salon u pozadini se čula
muzika tipa hip-hop, R'N'B. To ništa ne bi bilo čudno da moja frizerka
nije zapevala pesmu ''Ljepša od noći'', Dada i Šaka Polumente. To me je pokrenulo na razmišljanje...
Mladi se hvale kako slušaju hip-hop, a i stvari najbolji provod je uz narodnjake. U subotu, uz poneku časicu, dižemo ruke i pevamo pesmu ''Moje je srce violina'' ili ''Polomiću čaše od kristala'', a već u ponedeljak ne znamo da te pesme pevaju veliki pevači naše narodne muzike Lepa Lukić i Miroslav Ilić, a o rečima pesama da ni ne govorimo.
Neki bi se čak zakleli da nikada ne bi zapevali neku narodnu pesmu, ali tu je taj kompromitujući video gde se oni vesele uz tipičan narodnjak. Onda slede reči poput ''Bili smo pijani''. Zašto je toliko teško priznati da volimo narodnjake?
Činjenica je da razlike u tekstovima između ovog i onog tipa muzike i nema. I jedni i drugi govore o sponzorstvu, nesuđenoj ljubavi, alkoholu, avionima, kamionima itd. Ipak, volimo da kažemo da je hip-hop kultura, a ne samo muzika i ako treba da biramo, izabraćemo hip-hop. A ne razmišljamo da živimo u Srbiji, da smo odrasli uz narodnjake i da su nam oni u krvi. A kad spominjem Srbiju, moram napomenuti da su narodnjaci i plaćeniji i traženiji od strane starijih. Tako da smo, ako gledamo našu zemlju, mi crna ovca. Nismo Amerika, a nismo ni u getu da bi neki hip-hoper mogao da živi prodajući svoje pesme.
Ipak, takvi smo mi mladi. Volimo da se hvalimo nečim novim i neobičnim. Pa makar nam široke tamne pantalone i dukserice stajale grozno, nećemo ih zameniti veselim bojama i sjajom koje viđamo na estradi. I sve će to trajati dok ne dodjemo u 20-te, shvatimo da nam je to bila samo jedna ludost iz ''mladosti'', i prihvatimo ono što većina traži i voli.
Aleksandra Radojević
6 komentara
