Na tradicionalnom prvoaprilskom maskenbalu
Shiny Happy People koji organizuje
Učenički Parlament Kruševac pored lokalnih izvođača nakon proglašenja najboljih maski nastupila je najznačajnija ličnost naše muzičke scene, koja bez maske i dlaka na jeziku govori o našem društvu i na svoj način se bori za bolje sutra –
Marko Šelić Marčelo.
Podstaknuti dešavanjima na maskenbalu pričali smo sa njim o pojedinim temama koje se provlače u njegovim pesmama.
Na radost velikog broja mladih, upotpunićeš tradicionalni prvoaprilski maskenbal Shini Happy People. Kako doživljavaš celu tu priču? -Velika mi je čast i zadovoljstvo što smo večeras baš mi pozvani , što bi valjda trebalo da bude posledica toga što su srednjoškolci Kruševca želeli da nas čuju. To je fenomenalno poklapanje energija, jer smo se i mi uželeli Kruševca.
Kada bi se maskirao, da li bi svoju masku vezao za ljubav prema stripovima ili bi ti nešto drugo bila inspiracija?
-Kada bih ozbiljnije porazmislio o tome, definitivno bi to bio neki lik iz stripa, možda Smrt onako kako je prikazana u dragom mi Dylanu Dogu. Treba ti samo kosa, ogrtač, kapuljača i nekakva kosturska glava za lice... i, naravno, hrabrost da tako prošetaš ulicom do mesta na kome je maskenbal, a da se babe i dede na precepe kad te vide, misleći da si došao po njih.
Često govoriš o „fejk publici“. Nije ti prvi put da si ovde. Koliko je iskrena kruševačka publika?
Ne postoji ni jedan bend na svetu čija se publika stopostotno sastoji od ljudi koji stvarno kapiraju poentu pesama. To se, uostalom, menja i na nivou jedne iste osobe: danas neke pesme EKVa tumačim sasvim drugačije nego onomad. Uopšte, ljudi traže različite stvari u muzici, dubina analize bilo čega i potreba za njom takođe su sasvim lična stvar i nema nekog naročitog razloga za ljutnju u tome što te neko shvata površno – to češće govori o njegovim ušima nego o tvojoj pesmi. U Kruševcu je, inače, uvek bilo sjajno!
Pogled na ove maske govori i o uticaju vremena na nas.
U tvojim pesmama „Jedan“ i „Ponos“ postoji motiv zaustavljanja vremena.
Iz čega proizilazi tvoja potreba da zaustaviš vreme?
-Iz toga što ga nemam. Ta tema se pojavila još na prvom albumu, pa se zatim uobličavala - tako da je na trećem albumu za tu temu najilustrativnja pesma
„Mimohod“. To je nešto o čemu i privatno prilično razmišljam, sve češće.
Iz godine u godinu, sve se zrelije pristupa organizaciji maskenbala, srednjoškolci ulažu više truda u svoje maske. Kad se osvrneš na svoje početke, na kojim poljima si se najviše usavršio?
-Za razliku od crtanja, koje sam još pri početku srednje škole napustio zbog pisanja, najviše sam radio upravo na polju pisanja i nadam se da sam tu bolji nego što sam bio ranije. Crtam kad mi je predavanje na faxu dosadno, ali sam daleko lošiji nego ranije – prava amaterčina.
Na drugoj strani, pisanju sam sasvim posvećen: tu su tekstovi pesama, kolumne za nekoliko redakcija, roman, kratke priče, uvodnici za Dilana... no, što bi rekao moj prijatelj Vule Žurić, pisac – nadam se da sam napredovao i u čitanju, da sada čitam dublje i pažljivije nego pre.
Danas oni koji se maskiraju obraćaju pažnju i na nastup.
Na šta ti obraćaš pažnju kada se obraćaš publici uživo a na šta kada to činiš kroz spot?
-Spotovi za pesme
„Ponos“ i
„Sveti bes“ su najbliži onome što u stvari želimo od spotova, a to je da podcrtamo ono što je sama poenta pesme, uz dodatne začine. Na koncertu, pak, akcenat nije na vizuelnom identitetu – osim u slučaju nečega posebno zamišljenog u svrhu nastupa - već na tome kako to zvuči i koliko možemo da napravimo razliku u odnosu na zvuk albuma, koji je ipak primereniji za kućno slušanje.
Ovaj maskenbal je prošle godine bio i obrazovnog karaktera, jer se bavio Evropom kroz istoriju. Ti se često baviš problematikom obrazovanja i ličnog napredovanja.
Šta vidiš kao glavni problem u našem školstvu?
-Sledeći razne trendove, došli smo do ove situacije: manje obrazovanja, a uprošćeniji programi za što više para, pa je ljudima koji uopšte nisu zainteresovani da se obrazuju omogućeno da lako steknu diplomu ako imaju novca, dok su drugi, oni prinuđeni da istovremeno rade i studiraju, sprečeni da to čak i tako izvedu, jer po ovom bolonjskom statutu slušanje svih predavanja postalo je obavezno. Ovo je više problem fakulteta, ali ljudi već u srednjoj školi ukapiraju da treba da razmišljaju stomakom, što znači da ih i škola priprema za takvo ponašanje i takav pogled na svet. Tu nešto treba da se menja, ali šta drugo mi možemo osim da ukazujemo na problem? Dođavola, razni ministri primaju debele plate da se bave tim pitanjem!
Neke od maski su likovi iz knjiga. No njih nema mnogo.
Na koji način bi približio srednjoškolcima lektire i knjige uopšte?
-Možda bih odabrao način koji je i mene privukao čitanju, a to je čitanje stripova, za početak. Donekle smo vratili priču na situaciju pre sankcija – stripovi su ponovo na kioscima.
Koju knjigu bi im preporučio i zašto?
Preporučio bih svakome ko nije čitao
„Malog princa“ da ga obavezno pročita, jer nije skopčan sa uzrastom i koliko god puta da se vraćaš na njega uvek nađeš nešto novo.
Što se školske lektire tiče, bilo bi lepo ne preskočiti makar knjige
„Proces“, „Stranac“,
„Prokleta avlija“,
„Starac i more“,
„Derviš i smrt“… dok, recimo,
„Anu Karenjinu“ slobodno mogu da preskoče i da time nimalo ne propuste uvid u književnost.
Mladi vape za time da budu „in“ i traže različite načine kroz koje će to manifestovati - oblačenje, muzika, društvo, pa i ove maske. Jedan od načina isticanja, ili možda uklapanja, jeste korišćenje engleskih reči u svakodnevnom govoru.
Koliko dozvoljavaš sebi upotrebu takvih reči u svojim pesmama i šta to za tebe znači?
-Ukorio bih i sebe zbog toga, jer to je uglavnom sasvim nepotrebno. Internacionalizme za koje nemamo adekvatan prevod treba usvojiti, ali
„feeling“, „friend“ i slično – nimalo ne moramo.
Ovaj maskenbal može biti i parodija na društveno stanje, ali je realnost da živimo u nezdravom okruženju, udavljeni kičom, šundom i fenserajem.
Šta ti podrazumevaš pod dobrim ukusom i koliko se on uklapa u život današnje omladine?
-Ne bih smeo da tvrdim da je ono što mi predstavljamo nužno dobar ukus, ali ono što sigurno znam jeste da ta druga strana, „grandovsko-pinkovska“, predstavlja potpuni bezukus i sunovrat vrednosti. Antropološki rikverc.
Ti kao aktivista koji konstantno istražuje, uči, pita se, promišlja, peva o tome, neprestano si suočen sa surovom istinom o sebi i drugima. Maskenbal nekima može predstavljati beg u svet mašte.
Parola „Vlast mašti“ se pojavljuje i kao grafit u spotu za pesmu „Kuća na promaji“.
Da li je maštanje tvoj način održavanja psihičke ravnoteže u neprijatnoj realnosti?
-Mislim da mašta definitivno može da se upotrebi u te svrhe i naravno da mi je vid održavanja psihičke ravnoteže, ali to ne znači da se treba isključiti iz stvarnosti.
U moru maski srešćemo i likove „lakog morala“ koji su česta tema tvojih pesama. Uzmimo za primer pesmu „Kafanska spika“ u kojoj takvu devojku koristiš „kad je već sve na izvolte“.
Da li si razmišljao kakvu poruku šalješ mladićima kroz ovu pesmu?
Tja, ne smatram da taj stih sadrži ikakvu poruku, a ne smatram ni da 2009. godine smemo da pričamo o „korišćenju naivnih devojaka“, kao da se uvek radi o nekoj, šta ja znam, mentalnoj manipulaciji koju sprovode muškarci – otiđite na bilo koju žurku, pa proverite. Zašto neko ne kaže da devojka obučena „na izvolte“ koristi muškarce za svoj cilj? Prosto, zato što im je cilj – isti. Verovatno se tu samo radi o tome da smo svi ponekad „laki“, a kad se desi da se skontaju laka ona i laki on – dobije se laki snošaj i ne vidim problem. Svejedno, sad sam veren i više se ne razumem u problematiku, pa će takvi stihovi izostati.
Neki ljudi stalno nose maske. Neki imaju više lica koja su dominantna u različitim situacijama. U pesmi „Volim“ kažeš : „Kad se bez ljubavi nađem onda nenamerno kažem ružne reči“ a u pesmi „Po celu noć“ stoji sledeće: „Bila jednom nekad negde neka inteligentna žena, a onda ustanoviše da je to bio samo poremećaj gena...Svet je pun žena kretena, a sem ovog čudnog fenomena u prirodi nema mozga sve što u sebi nosi estrogena...“.
Možeš li da prokomentarišeš ove stihove? To je šaljiva pesma, ne treba je sad dizati na nivo nekakvog manifesta mog stava o ženama – uostalom, u njoj se sprdam i na sopstveni račun, nimalo nisam mačo u toj pesmi, nego upravo smotanko. Plus, sada imam 26 godina – tada sam imao 18 i nisam naročito razmišljao o tome hoće li neka očigledno sprdačka pesma da navuče ozbiljnu lupu na sebe. Za sve postoji adekvatna lupa.
Pravci hip – hopa kao što je gengsta rep propagiraju mizoginiju.
Koliko si ti spreman da se boriš protiv toga?
-Ja u tom pravcu ionako ne vidim ništa pametno. Protiv si samim tim što nisi takav.
Neretko se dešava da jedna od grupnih maski bude svadba.
Veruješ li u ljubav za celi život, opevanoj u pesmi „Rekvijem“?
-Apsolutno i bezrezervno - da!
Na maskenbalu imamo mogućnost da budemo neko drugi, ali i da se spustimo na nivo svojih osnovnih potreba, a da niko zbog toga ne pravi dramu.
Kako bi odreagovao kad bi neka cura napravila pesmu u kojoj govori o svojim seksualnim frustracijama? Da li bi joj dodelio etiketu kurve ili nimfomanke?
-Ne bih, osim ako sama ne insistira na tome u svojoj ispovesti. No, onda svejedno ne bih ja bio taj koji to kaže, već ona.
Prošle godine imali smo i maske u vidu sredstava javnog informisanja, tipa televizor. I ti u izvesnom smislu informišeš javnost o raznim zbivanjima.
Obzirom na tvoj posao, kolikoj diskreciji može da se nada tvoja bivša nakon raskida?
-Ne verujem da neko pita Željka Samardžića da li postoje sve te bivše iz njegovih pesama. Kad se stvarne osobe pretvore/ugrade u lik iz pesme/priče, najčešće niko osim autora ni ne zna o kome je originalno reč. Bilo šta što mi se desi oseti se u pisanju, ali kroz neki poetski filter, sa nekim razlogom, a ne kao faktografsko izveštavanje o tome šta mi se desilo u životu.
Maskenbal okuplja različitosti. U tom smislu sličnu poruku šalje i gej parada. Povremeno pominješ homoseksualce i to u negativnom kontekstu.
Koji je tvoj stav o njima?
Refren „Šarade“? -Ne, tu se govori o pomodarstvu. Ako je to nečije opredeljenje, nemamo mi šta da komentarišemo. Međutim, postoji zanimljiva pojava metroseksualizma, gde ljudi koji nisu tog opredeljenja furaju tu estetiku – jerbo je „moderno“. Ima ona epizoda South Parka-a gde se upravo homoseksualci pobune protiv metroseksualaca. Što se tiče onih koji to stvarno jesu, nemam nikakav stav, jer ljude ne tumačim na osnovu religije, nacije, boje kože ili seksualnog opredeljenja, već po onome što su njihove osobine.
Gradom su danas defilovali i kraljevi, faraoni, plemenske starešine.
Kada bi imao vlast u svojim rukama, šta bi uradio?
Što se našeg terena tiče, svaki problem bi bio rešen jedino ako bismo našli poštenog tiranina, što ne verujem da postoji. Mora da bude tiranin, jer se ovde dogodilo toliko stvari da samo apsolutno čvrsta ruka i neko ko ne pita nego naređuje može da dovede stvari u red. Ali, treba nam i da bude pošten, kako ne bi tiranisao u svoju korist nego za opšte dobro. Dakle, utopija.
Da sam ja neka vrsta vladara, morao bih to da saznam 5 godina unapred – pa da onda tih 5 godina razmišljam odakle uopšte da počnem.Verovatno bih prvo sanirao balkanski sindrom gramzivog šefa, kome nisu dovoljni drugi kanali kroz koje krade nego uzima i plate radnika i tople obroke.
Videli smo danas lepe i ružne maske, tužne i vesele, jake i slabe. Šta je u Srbiji: lepo
-Uvek mi je lepo kad vidim mlade ljude koji nisu izgubili nadu u ovu zemlju i nadu u sebe u ovoj zemlji. Najlepši prizor je videti mlade koji su uzeli stvar u svoje ruke, u smislu onoga što mogu - a to je „čišćenje sopstvenog dvorišta“. Mislim da je i naša zemlja jako lepa i da bi bilo lepo da se više oslonimo na turizam i ugostiteljstvo – kao i na njihov marketing - jer ljudi iz inostranstva ovde imaju šta da vide i to za novac koji je njima sitan. Smatram da su nam i žene jako lepe. Eto, to bi bilo Sveto trojstvo domaće lepote
ružno
Ružno je sve što ometa da lepo opstane i dođe do izražaja. Ne može da bude lepo i dobro nešto što sabotira mlade ljude, kao i neshvatanje šta su pravi potencijali ove zemlje, nedovoljno davanje šanse i uzurpiranje njihove volje. Ružno je i kako država otpisuje starije ljude i prepušta slučaju one koji su radili pošteno celog veka. Ružan je i veći ponos na slavne mrtve nego na slavne žive.
veselo
-Vesele su manifestacije poput ovih. Vesela su u suštini sva okupljanja, čak i onda kad im povod nije veseo. Kad je povod da branimo Kosovo ljudi uzmu da se materijalno osiguraju pa pokradu patike i onda im bude veselo. Nama je uvek veselo!
tužno
Tužno je dva dana posle veselog, ali to se sanira vrlo brzo, tako da se vratimo u veselje – i kad treba, i kad ne treba.
jako
U Srbiji su najjače dve struje: struja rešena da da svoj maksimum svojoj zemlji i struja rešena da se ovajdi na račun entuzijazma ovih prvih.
slabo?
Slabo je što pošteni radnici-entuzijasti nemaju načina da svrgnu ove druge, a ovi drugi su slabi na sve te poroke koji im uzurpiraju poštenje. Slabi smo na uviđanju svojih mana, a pogotovo svojih stvarnih vrlina.
Šta ćeš smatrati uspehom ovog dana? -Cilj ovakvih okupljanja je dobra zabava, a uz to se provuče i neka važna poruka na način koji neće biti pretenciozan. Ovakve stvari su najbolji put da se dopre do ljudi jer će se kroz muziku, dobro zezanje i atmosferu pojaviti sve ono za šta se mi stvarno borimo. Neki ljudi koji nikad ranije nisu slušali Shock Orchestru možda će se zainteresovati za ono što radimo, oni koji su nas slušali možda dobiju potpuniji utisak čemu sve to.
Po čemu ćeš pamtiti ovaj maskenbal?
Video sam par fenomenalnih maski i sjajnih ideja i drago mi je što vidim da se u Kruševcu to zaista shvata ozbiljno. Ljudi su veoma kreativni, video sam i curu maskiranu u marionetu i momka iza koji „upravlja“ njom, i Super Marija, i pokojnika s povorkom... Ovo je sjajno!
autorka:
Marija Jakovljević novinarka Mingl srednjoškolske redakcije
fotografisala:
Ana Prodanov
