Čovek se rađa čist. Sa jedino egzistencijalnim potrebama. Nema misli, ni sumnje, ni strahove. Krhak je i neiskvaren.
Svi vole tog malog, velikog čoveka, jer je potpuno bezopasan. I samo tada, on je pravo ljudsko biće. Ono ljudsko biće koje odraste u savremenog čoveka postaje zavisnik od novca, sporta, odeće, kafe... I tu se gubi osnovna svrha postojanja. On tada jedino ume tvrdoglavo da brani svoju veru, ideje, stavove, da halapljivo guta znanje i moć, da se pretvara u monstruma, koji lako stvara druge monstrume.
Neumorno eksploatiše sve što ga okružuje. Ne misli mnogo, da ne bi rizikovao da uzmeniri 'udobnu' maglu koju se toliko trudio da izgradi oko sebe. Uništava moral, stvara novi. Uništava sebe i usmerava druge na put uništenja.
Izmislio je pametne načine da zatupi i neutrališe svoju savest i odvrati sebe od jedinog, njemu važnog, veoma posebnog osećaja – ljubavi. Iako možda tako ne izgleda, retki su oni koji je stavljaju u prvi plan.
Sedamdesetih godina dvadesetog veka, grupa mladih, revolucionarnih umova, zadubljenih u razmišljanje o sopstvenoj svrsi postojanja, razletela se po svetu i pokušala da iznese drugima svoje izvanredne ideje. Predstavljali su se se kao deca cveća. Nakon nekog vremena su ismejani i revolucionarni pokret je ugušen. Ili su možda jednostavno odrasli.
Čovekov opstanak zavisi od njegove brzine, domišljatosti i veštine da čak i najmanju rupu u znanju ili najveću misteriju hirurški precizno i efikasno odstrani, čak i da je pokrije uz pomoć laži. Jer, ukoliko mu odgovor nije uvek na horizontu, vraća se u neželjeno stanje u kojem je rođen. Zbunjen, frustriran, bespomoćan. Polusvestan i nikad mudar.
Pokušava da ignoriše nepodnošljivo realnu činjenicu da njegova želja da razume svet nikada neće biti zadovoljena tokom njegovog kratkog životnog veka. Zbog toga, obično mu je omiljeno da govori da postoji svemoćna, nevidljiva sila, čovek sa bradom koji živi na oblacima i koji je napravio svet i obojio nebo u plavo, jer je tako lepo.
I time, konačno, naš čovek dostiže željeni cilj – izvesnost.
Ali, mi znamo da je to iluzija.
Jadan
čovek.
Autorka:
Kristina Grabež, Mingl srednjoškolska redakcija
2 komentara
.jpg)
