 Zamislite da imate ukupno četiri sata da nešto naučite. Šta biste učinili – učili četiri sata u jednom "cugu" ili biste učili u više navrata po sat vremena i manje? Verovatno da je vaš odgovor: "Pa, zavisi." Upravo tako – zavisi od prirode gradiva, od toga kolika je frka, od vaših navika i prethodnih iskustava itd. Ipak, neke preporuke postoje.
Da li je bolje učiti raspodeljeno, u više navrata ili vremenski koncentrisano istražuje se još od davne 1885. godine. Nalazi se slažu u tome, da je, barem u najopštijem slučaju, delotvornije učiti raspodeljeno. Kod učenja motornih veština, situacija je jasna – bolje je učiti više puta po malo. Tako, u auto-školi se 40 časova obično izvoza za mesec ili dva, a ne za desetak dana. Sličan princip važi i za gradivo koje nema neku smisaonu i logičku povezanost. U tom slučaju prikladniji su kraći periodi učenja (i po desetak minuta). Međutim, ako se uči neka logička celina, bolje je da ti periodi učenja budu duži (sat, dva i više). Duži periodi su, takođe, pogodni na početku učenja nekog gradiva, kada treba uložiti veći napor da se shvati smisao gradiva. U tom smislu, prekidanje učenja pre nego što je smisao shvaćen u dovoljnoj meri, bilo bi više štetno nego korisno. Kad je reč o tome kolike treba da budu pauze između dva uzastopna učenja, opšte pravilo je da one ne budu prekratke, ali ni toliko dugačke da zaboravite šta ste učili, pa da morate, ustvari, da učite iznova. Preporuka je da u početku učenja pauze budu kraće, a kako budete bolje ovladavali materijom one mogu da bivaju duže.
Međutim, vremenski koncentrisano učenje je ponekad neizbežno. U takvim slučajevima često se ima jak motiv (npr. kontrolni zadatak na kom ne smete da podbacite) koji pomaže da se dobro usredsredite i ubrzate učenje. Ali, iako bubanje noć pred ispitivanje može da pomogne da se izvučete, to što ste tako učili najverovatnije neće biti dobro integrisano u vašu dugoročnu memoriju.
Zašto je vremenski raspodeljenog učenje delotvornije od neraspodeljenog? To je stoga što u pauzama između učenja namerno ili nenamerno prorađujemo gradivo povezujući ga s drugim znanjima i iskustvima, uklapamo ga u postojeći sistem znanja, i ono, svakim novim vraćanjem dobija donekle novi, dublji smisao i značenje.
Pored vremenske raspodele učenja, važno je pomenuti i raspodelu gradiva na delove - učenju deo po deo nasuprot učenju čitave celine odjednom. Učenje delova preporučuje se kod motornih veština i verbalnog gradiva koje ne čini smisaonu celinu. Međutim, kod drugih gradiva pravilo je da što je nešto smislenije lakše ćemo ga naučiti. S te strane, razbijanje smisaone celine na delove je rizičan posao, jer ponekad možemo da uništimo njeno značenje. U mnogim situacijama, najbolji pristup je da se prvo poradi na celini i pokuša da uhvati osnovna poenta; zatim se ona može razbiti na smislene segmente koji se onda uče kao zasebne celine (vidi npr.PQ4R strategija učenja pisanog materijala). |
