 Zašto su nam neka iskustva tako snažno urezana u mozak, ostaju trajna i živa kao onda kada smo ih prvi put iskusili, dok druga ispare brže od letnjih barica? Jedan od ključnih uzroka jeste niz principa kojih se naš mozak drži prilikom učenja. Mi voljno možemo da pokušavamo svakojake trikove da bismo nešto naučili, nastavnici, takođe, mogu mnogo toga da učine da nam olakšaju ovladavanje nekim materijalom, ali ako ti napori nisu u skladu sa ovim principima, od učenja, prosto rečeno, nema ništa.
Definisanje i grupisanje ovih ’moždanih’ principa može da se uradi na puno načina. To je zato jer je naše znanje o mozgu i dalje neveliko, a pritom često pristrasno s obzirom na nauku iz koje potiče. Ovde ćemo prikazati jedan set principa, koji se čine dovoljno obuhvatnim i dovoljno demokratičnim prema saznanjima iz različitih nauka (na osnovu rada autora Renate Nummela Caine i Goeffrey Caine ).
1. Mozak istovremeno funkcioniše na više nivoa i više načina. Mozak je izuzetno složen i moćan, i insistirajući na učenju koje je npr. samo verbalno zapravo propuštamo sve druge njegove snage koje mogu da se iskoriste za učenje (o višestrukim inteligencijama više možete pročitati ovde).
2. Mozak je društven; ljudi se rađaju i razvijaju u društvu koje ima dubok uticaj na to šta podrazumevamo pod znanjem i učenjem. Pitanje je, naime, da li su iste vrste znanja pripadnika zapadne kulture i znanja nekih izolovanih plemena.
3. Mozak uvek traga za značenjem, za smislom. On neprestano prepoznaje i stvara obrasce od datih informacija. Učenje najviše obećava onda kada su informacije prezentirane tako da dozvoljavaju mozgu da u njima vidi ili stvori neki obrazac, odnosno neko značenje.
4. Emocije su ključne za učenje, one daju boju svakom značenju. Emocije i misli su nerazdvojive. Što je učenje ličnije doživljeno, što je motivacija više unutarnja to je učenje brže, bolje, lakše, a naučeno dugotrajnije i dublje.
5. Mozak istovremeno opaža i stvara i delove i celine. Zato je svako ono učenje kojim se pokušava razumeti celina zanemarivanjem njenih delova i obrnuto, razumevanje delova zanemarivanjem celine, tako teško i neproduktivno.
6. Mozak prihvata ono što je predmet fokusirane pažnje, ali i informacije van tog fokusa, kroz periferno opažanje. U stvari mozak reguje na širok senzorni kontekst u kojem se komunikacija i učenje odigravaju.
7. Učenje nije samo svestan proces, već i nesvestan, koji se odvija satima, danima i mesecima nakon nastave. Ipak, cilj je da barem neke vrste učenja što više osvestimo, najpre zbog lakšeg pristupa naučenom.
8. Postoje barem dva načina pamćenja: pamćenje činjenica i veština (zahtevaju vežbu, napor) i pamćenje autobiografskih detalja (poput toga šta smo sinoć večerali). Samo povezivanje ove dve vrste pamćenja, odnosno povezivanje novih informacija i veština sa prethodnim znanjima i ličnim iskustvima, može da dovede do zaista smislenog učenja.
9. Učenje se odvija tokom celog života. Mozak se menja i razvija i u odraslom dobu. Ipak, mozak je najfleksibilniji u detinjstvu i osnove za učenje koje se tada postave su od presudnog značaja. U detinjstvu mozak se razvija kroz neke predodređene faze.
10. Složeni oblici učenja se odvijaju kada postoji dovoljno intelektualnog izazova. S druge strane, nema složenog učenja kada neko oseća pretnju, kada se oseća slabo i bespomoćno - tada mozak postaje manje fleksibilan, i spušta se na primitivnije nivoe funkcionisanja. Ipak, proces učenja najčešće podrazumeva određen nivo stresa i teskobe.
11. Svaki mozak je jedinstven – posledica jedinstvene kombinacije nasleđa i različitih iskustava. Ove razlike se ogledaju u različitim stilovima učenja, različitim talentima, interesovanjima itd. |
