| |
|
|
| |
|
Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću i problemi u školi
|
 Neke od veoma poznatih i uspešnih osoba sa slike su navodno patile od poremećaja pažnje sa hiperaktivnošću.
Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (poznat kod nas i kao engleska skraćenica ADHD) najčešće se povezuje sa mlađom decom, ali je prisutan i kod adolescenata i često se nastavlja i u odraslom dobu – s tim što su simptomi ponešto drugačiji. Kod adolescenata prateće teškoće u učenju (a one se javljaju u 70% slučajeva) najčešće se ogledaju u problemima sa usmenim i pisanim izražavanjem, razumevanjem onoga što se čuje, osnovnim veštinama čitanja, razumevanjem pročitanog, računanjem i matematičkim rezonovanjem. Prisutna je impulsivnost koja dovodi do prekidanja nastave ili zasmejavanja vršnjaka, kao posledica nemogućnosti da se inhibira takvo ponašanje. Hiperaktivnost koja se češće sreće kod dece, kod adolescenata je zamenjena unutrašnjim nemirom i nemirom fine motorike. Često je kanalisana kroz bavljenje sportom (vožnja skejt borda i slično). Sanjarenje, tipično za decu, može se nastaviti i u adolescenciji, ali često se transformiše u letargiju ili apatiju. Učenik ima nisku motivaciju i nezainteresovan je nastavu, što predstavlja nastavak problema sa pažnjom. Javljaju se i problemi u dugoročnom planiranju, organizaciji, poštovanju rokova, kao i problemi sa pamćenjem i motornim veštinama. Nastavnici ovu vrstu zaboravnosti i dezorganizovanosti tumače kao lenjost i ponekad učenike kažnjavaju zbog toga.
Da nije sve tako crno, govore i dobre strane ovog sindroma – ove osobe su često kreativne, spontane, imaju smisao za humor, spremne su na rizik, često su uspešni privatni preduzetnici.
Međutim, osobe koje pate od ovog problema navode ovakve metafore za to kako se osećaju: ''Kad god treba da uradim zadatak svest mi je kao veliki aerodrom na koji ideje sleću i odleću bez ikakvog reda'', ''Imam utisak kao da je 20 televizora istovremeno uključeno, i to na različitim kanalima pri čemu se na svakom jačina zvuka stalno menja''. Sa ovakvim haosom u glavi ne čudi da veliki broj učenika sa ovim poremećajem napušta srednju školu. Prognoza, kažu stručnjaci, može biti bolja ukoliko se primeni adekvatna kombinacija kognitivnog treninga, terapije ponašanja, neurofidbeka i/ili lekova. Najveća pomoć za ove učenike je podizanje svesti o tome da su sposobni i da mogu da nauče stvari – nešto oko čega se moraju puno potruditi kako nastavnici tako i roditelji. Učenicima treba pomoći da nauče efikasnije i doslednije strategije kako da pomognu sebi u učenju i radu. Uspeh u školi ima jedno od najblagotvornijih terapeutskih dejstava na decu i adolescente. |
|
Autor: Dejan Stanković |
|
|
|
|
| |
|
|
| |
|
|
| |
|
|
|
|
.jpg)
