Kooperativno učenje se zasniva na ideji da će učenici lakše otkriti i razumeti složene pojmove ukoliko imaju priliku da međusobno razgovaraju o onome što uče. Pokazuje se da oni koji imaju priliku da uče na ovakav način, uče brže i lakše, a znanje im je dugotrajnije. Postoji mnogo različitih načina kooperativnog učenja. Veličina grupa može da varira, a članovi bi trebalo da budu različiti po sposobnostima. Grupe se mogu formirati samo za određenu vežbu na času ali mogu da ostanu zajedno kao grupa nekoliko nedelja ili čak meseci. Obično, potrebno je prethodno naučiti neke specifične veštine koje će pomoći da se dobro radi zajedno, kao što su aktivno slušanje, davanje dobrih objašnjenja, izbegavanje 'spuštanja', uključivanje drugih u aktivnosti. Upravo ovo su neke od ključnih dugoročnih dobiti: učenje i razvijanje socijalnih veština i sposobnost da se radi u timu i da se sarađuje – veštine koje se danas izuzetno cene na tržištu rada.
Jedan od najrasprostranjenijih modela kooperativnog učenja je ''mozaik''. Obično se izvodi u grupama od po šest članova. Lekcija je podeljena na delove, na primer biografija neke istorijske ličnosti je podeljena na period detinjstva, prve uspehe, glavna postignuća, kasniji život, i uticaj na istoriju. Svaki član grupe čita svoj deo; potom, članovi različitih grupa koji su čitali iste delove se sastaju u 'ekspertske' grupe da bi diskutovali. Zatim se učenici vraćaju u svoje originalne grupe i redom podučavaju svoje drugare onim delovima koje su obrađivali. Jedna od varijacija na ovaj model je da svi učenici najpre pročitaju celoviti zajednički tekst, a da tek nakon toga svaki učenik dobija temu za koju treba da postane ekspert.
Naravno, nije dovoljno samo da se formiraju grupe učenika i da se zada zadatak. Često se mogu čuti i kritike na ovakvu vrstu rada, što i nije neopravdano za slučajeve kada nastavnici traljavo upotrebljavaju ovu metodu. Najzajedljivija kritika je da nastavnici na ovaj način ostavljaju učenicima da sve oni sami rade, dok oni na istom času rade neku desetu stvar. Istraživanja kooperativnog učenja su ukazala na dva uslova uspešnosti rada na ovakav način – grupa mora da dobije neku vrstu male, često simbolične nagrade za to što radi bolje od drugih, tako da članovi vide da im je u interesu da pomognu drugarima da uče. Drugi uslov je da uspeh grupe mora da zavisi od individualnog učenja svih članova, a ne samo od jednog grupnog produkta. Bez provere individualnog učenja, postoji realna opasnost da najveći deo posla uradi jedan učenik, ili da neki učenici budu isključeni jer drugari misle da oni malo mogu da doprinesu grupi.
Kooperativno učenje se zasniva na ideji da će učenici lakše otkriti i razumeti složene pojmove ukoliko imaju priliku da međusobno razgovaraju o onome što uče. Pokazuje se da oni koji imaju priliku da uče na ovakav način, uče brže i lakše, a znanje im je dugotrajnije. Postoji mnogo različitih načina kooperativnog učenja. Veličina grupa može da varira, a članovi bi trebalo da budu različiti po sposobnostima. Grupe se mogu formirati samo za određenu vežbu na času ali mogu da ostanu zajedno kao grupa nekoliko nedelja ili čak meseci. Obično, potrebno je prethodno naučiti neke specifične veštine koje će pomoći da se dobro radi zajedno, kao što su aktivno slušanje, davanje dobrih objašnjenja, izbegavanje 'spuštanja', uključivanje drugih u aktivnosti. Upravo ovo su neke od ključnih dugoročnih dobiti: učenje i razvijanje socijalnih veština i sposobnost da se radi u timu i da se sarađuje – veštine koje se danas izuzetno cene na tržištu rada.
Jedan od najrasprostranjenijih modela kooperativnog učenja je ''mozaik''. Obično se izvodi u grupama od po šest članova. Lekcija je podeljena na delove, na primer biografija neke istorijske ličnosti je podeljena na period detinjstva, prve uspehe, glavna postignuća, kasniji život, i uticaj na istoriju. Svaki član grupe čita svoj deo; potom, članovi različitih grupa koji su čitali iste delove se sastaju u 'ekspertske' grupe da bi diskutovali. Zatim se učenici vraćaju u svoje originalne grupe i redom podučavaju svoje drugare onim delovima koje su obrađivali. Jedna od varijacija na ovaj model je da svi učenici najpre pročitaju celoviti zajednički tekst, a da tek nakon toga svaki učenik dobija temu za koju treba da postane ekspert.
